Глас народа - Glas naroda

Mladi petnaestogodišnji američki šahovski šampion Bobi Fišer, čudo od deteta, doputovao je 1958. prvi put u Beograd. Bobi je imao dva trening meča, sa budućim velemajstorima Janoševićem i Matulovićem. Zbog velikog interesovanja naplaćivane su karte. Bobi je postao miljenik grada. Fišerova starija sestra Džoan (20), koja ga je uostalom i naučila da igra šah, izrazila je želju da sa bratom odigra partiju tenisa, jer su videli predivne terene na Kalemegdanu. Pred hotelom Moskva gde su Fišerovi bili smešteni, uvek je neko čekao. Beogradjani su ga mnogo voleli.Mnogo godina kasnije, novi šahovski šampion Gari Kasparov, u svojoj knjizi "Moji veliki prethodnici" ovako je zabeležio taj susret Fišera i Beograda."U te dane u Beogradu je bio u prolazu američki majstor Mednis. Fišer obradovan neočekivanom gostu, pokazivao mu je kako je 'tukao' Matulovića. Mednis priča: 'Po danu Fišer me je vodio po gradskim parkovima. Među Beograđanima on je već bio znamenitost. Svuda gde smo se pojavljivali, zaustavljali su nas i okruživali ljudi.'U Beogradu je bio junak i 1970. na čuvenom "meču stoleća" u Domu sindikata. Igrao je zatim i 1992. u Sava centru u reprizi meča iz 1992. sa Borisom Spaskim. Fišer je tada došao posle 20 godina u tadašnju Jugoslaviju. Nakon tog meča on je praktično prestao da se bavi šahom. To je bio na neki način njegov povratak na scenu, ali i odlazak.Fišer, inače rođeni Amerikanac postao je najpoznatiji kada je 1972. godine u meču za svetskog prvaka savladao Spaskog i tako prekinuo višedecenijsku dominaciju sovjetskih šahista. Ujedno, Fišer je jedini Amerikanac sa titulom prvaka sveta u šahu. Neočekivano, Fišer se posle osvajanja titule povukao i nije odigrao meč 20 godina, a revanš istorijskog meča dva velika rivala održao se 1992. godine na Svetom Stefanu i u Beogradu, čime je američki šahista prekršio tadašnje sankcije uvedene Jugoslaviji.Zbog tog meča i dolaska u Jugoslaviju zaradio je pretnju hapšenja od sopstvene zemlje iako je bio najbolji američki šahista svih vremena. Kasnije je 2007. postupak bio pokrenut, a Bobi je bio je pritvoren u Japanu, gde se oženio. Šahisti čitavog sveta nosili su majice "Free Bobby Fischer!" Morao je da beži iz Japana da ga ne bi izručili Americi. Tražio je azil u Srbiji i nije ga dobio, tako se Srbija neslavno "odužila" svom velikom prijatelju koji je u vreme kada je ceo svet bio protiv nas, došao da igra meč. Na kraju, Island mu je dao utočište da ga Japan ne bi izručio u SAD, gde je osuđen zbog kršenja sankcija prema SR Jugoslaviji, igranjem meča 1992. na Svetom Stefanu i u Beogradu sa Spaskim (10:5 za Fišera). Tamo je i umro i sahranjen 2008. kao islandski državljanin.👇

Ova fotografija prikazuje italijanski general Alexandro Luzano kako stoji nad ubijenim srpskim djetetom ispred škole u Prebilovcima. Pismo koje je poslao Mussoliniju nakon ovog zločina čuva se u vojnim arhivama:"Dragi Duče,Moja potpuna odanost prema tebi, nadam se, dopušta mi da se odmaknem od strogih vojnih pravila. Zato vam brzo pišem o nečemu što sam i sam vidio prije tri sedmice.Prilikom obilaska područja Stolca, Čapljine i Ljubinja (60 do 130 km sjeverno od Dubrovnika) — saznao sam od naših obavještajnih službenika da su Pavelićeve ustaše dan ranije počinile zločin u jednom selu (Prebilovci). Kada se pročulo, lokalni Srbi su ponovo bili ispunjeni bijesom.Nemam riječi da opišem ono što sam tamo našao. U velikoj školskoj učionici pronašao sam ubijenu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dijete nije bilo starije od 12 godina! Nazvati to 'zločinom' je preslabo i jednostavno. To je otišlo dalje od svakog ludila!Mnogima su odsječene glave i postavljene na školske klupe. Ustaše su izvukle crijeva iz njihovih otvorenih tijela i, kao ljetničke trake, objesile ih na plafon i zakucale za zidove! Oblak muha i užasan miris onemogućavali su dugo ostati. Vidio sam pocepanu kesu soli u ćošku i šokirao se kad sam shvatio da su ih polako ubijali, stavljajući so na njihove rezane vratove! Baš kad smo odlazili, dječiji jecaj je došao iz stražnjeg dijela sobe. Poslao sam dva vojnika da pogledaju. Izveli su jednog studenta, još uvijek živog, diše napola prerezanog grla! Odveo sam to jadno dijete svojim autom u našu vojnu bolnicu, vratio ga svijesti, i saznao punu istinu od njega.Zločinci su prvo, jedan za drugim, silovali srpsku učiteljicu (zvala se Stana Arnautović) a potom je ubili pred djecom. Silovali su i osmogodišnje djevojčice. Cijelo vrijeme, romski orkestar, prisiljen da bude tamo, svirao je i udarao bubnjeve!Na vječnu sramotu naše rimske crkve, u svemu ovome učestvovao je Božji čovjek, svećenik! Dječak kojeg smo spasili se brzo oporavio. I čim mu je rana zarasla, kroz našu nebrigu, pobjegao je iz bolnice nazad u svoje selo da potraži porodicu.Poslali smo patrolu za njim, ali bilo je beskorisno; našli su ga na pragu ubijenog doma! Od oko hiljadu ljudi, niko nije ostao u selu! Istog dana saznali smo da su ustaše nakon školskog zločina zarobile još 800 Prebilovačanaca i sve ih bacile u jamu ili pobile kao životinje na putu.Preživjelo je samo oko 300 ljudi. Samo su oni uspjeli probiti ustaški krug oko sela i pobjeći u planine! Tih 300 preživjelih jači su od najbolje Pavelićeve divizije. Izgubili su sve što su mogli izgubiti. Djeca, supruge, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su oslobođeni straha od smrti.Jedini smisao koji im je ostao u životu je osveta, strašna osveta. Na neki način se stide što su živjeli! A Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija puna sela kao Prebilovci.Ubijanje Srba postalo je toliko rasprostranjeno da su mnogi izvori vode u tim područjima sada zagađeni. Sa izvora u Popovom Polju, nedaleko od jame u kojoj je bačeno 4.000 Srba, pukla crvenkasta voda - vidio sam i sam! Neskinjiva mrlja će pasti na savjest Italije i naše kulture ako se, dok još možemo, ne odvojimo od ustaša i spriječimo da se ovo ludilo gleda kao nešto što smo podržali! "👇

Упокојени Четнички Војвода Илија Трифуновић Бирчанин, чије су кости после 1945. ископали комунисти у Сплиту и бацили у море и срушили споменик који му је био подигнут....Војвода Бирчанин је ЈЕДИНИ официр коме је Дража предао рапорт за време рата, сматрајући да стари војвода има већи чин од њега, и том приликом у кули код Автовца, Војвода Бирчанин проглашава 34. Дражина официра Војводама са ове и оне стране Дрине, међу којима и Момчила Ђујића...Војвода Бирчанин је био почасни председник фудбалског клуба Хајдук из Сплита, заслужан за то што су све школе и државне установе у Сплиту и Задру биле на ћирилици, уважаван и поштован од свих. Борио се за Србство у најтежем делу Хрватске.Четник од 1905. учествовао у свим акцијама пре балканских ратова, учествовао у оба балканска рата и у првом светском.По налогу Краља Александра 1924. одлази у Сплит где активно ради на очувању Срба.Војвода Бирчанин упокојио се 1943. године, у Сплиту.Након рата, комунисти из гроба ваде његове кости и бацају у море.